Uvode te u operacionu salu i to je to, kreće carski rez….
Budi te neverovatna bol!! Ubija koliko je jaka! Ali tebi je samo u glavi da moraš da dobiješ tu povratnu informaciju. Beba? Sve je OK. Rodili ste dečaka 4030g i 52cm, zdravog. Dobro se sećam nasmejala sam se i pored tog nesnosnog bola. Voze te kroz hodnik na onim razdrndanim kolicima i osećaš svaku neravninu po podu, jer lekove još nisi dobila, a bol je tako realna. Rekli su da će boleti, ali nisam očekivala ovako. A onda te kljukaju i kljukaju i tebi lepo dok lekići deluju. Jer, da se razumemo ništa ovde nije carski, niti sam ja bila u tim momentima Carica koja uživa.
Bebać stiže i tebi je sve lepše. Odjednom te ništa ne boli. Pogledaš ga i pomisliš: U majku mu pa je li ovaj div moj?! Jeste, meni ga stavlja u naručje. Gledam u bepca i moram priznati nisam od onih mama koje se hvale da su odmah osetile povezanost, neizmernu ljubav i slične stvari. Nisam. Da se ne lažemo. Divan je osećaj, ali mi se po glavi stalno motalo Znači tako to izgleda.
Ček, ček, pa ne liči ni na koga! Da mi nisu podmetnuli drugu bebu?! Malene rukice, žmuri, malo je izgužvan, crven. Ali ipak divan, MOJ i ja NJEGOVA. Hm, ne plače, mora da je i njemu lepo kod mene. Tražiš telefon, moliš sestru da te škljocne da proslediš nestrpljivoj rodbini i prijateljima.
Odvode ga, a ti zadovoljna toneš u preko potreban san.
Spavaš, budiš se…pa opet isto… nikad mi san nije prijao kao tada. Dolazi sestra uveče: Hajde da se umijemo, operemo zube! Mooolim?! Mora da se šali! Pa ja ne mogu da se pomerim! Vidim odneo đavo šalu, ozbiljna je. Pitam za pomoć, ali sestra je izričita da moramo sami. Cimerka ovo već treći put prolazi, daje kratka uputstva, a ja kao štreber trudim se da pohvatam sve. Hvataš se gore za trougao…Kakav trougao bre?!.. Okreneš se na stranu, moraš brz pokret da napraviš i u letu da ustaneš. Kaže, NE smeš polako, tako je teže!
Zvuči kao ozbiljne pripreme za Olimpijadu, ali valjda zna šta priča. Vidim ona oooop i ustade! Pa ne može biti tako teško, lako je odradila.
U majku mu, ali meni ne ide! Neće telo, pa neće. A nisam vam ja od onih šmrljavih koje ne mogu ništa i stalno se žale. Ali ovde ne ide… Nikad nisam težu stvar uradila, zamahnem ja nekako i iz ko zna kojeg pokušaja, ulovim taj trougao, poletim i dočekam se na noge! AAAAAAAAAAAAAAAA! Mislila sam da su mi svi šavovi popucali, gotovo je, sad će me sakupljati. Proverim stomak, kad ništa. Hladan znoj me u sekundi oblio, priskače sestra u pomoć i kroz par sekundi sve je prošlo.
Mislim da bih od kornjače izgubila u trci do umivaonika. Vratim se nekako do kreveta i nova muka. Popni se sad na krevet, koji kao da je pravljen za dvometraša! Pa majku mu koja žena je tolika!? Gde tako visok krevet i to u šok sobi?! Gleda me sestra, gledam i ja nju i valjda se sažalila, pa me nekako smesti u krevet i ja svečano sebi obećam da neću ustati narednih 5 dana.
Kakvo pranje zuba, umivanje, skrnavuša do kraja!
Noć prođe mirno, za mene i cimerku, uz lekiće, malo pričice i puno sna. Na odeljenju ludnica, stalno nekog hitno odvode, dovode… i ja samo još jednom kažem svaka im čast. Sve one loše priče o osoblju koje sam čula, nisam osetila na svojoj koži i imam samo pozitivna iskustva. Obilaze te, menjaju ti uloške (a nemojte zaboraviti koliko je to ružno i neprijatno), menjanje podmetača, patka, brisanje… Ma skidam im kapu, to nema cenu!
Sutradan, žurka se nastavlja i nas uveče prebacuju na obično odeljenje, kažu odlično smo. Skupim ja nekako snage da ustanem, kad sledi novi čas od moje cimerke i sestre. Treba stići do drugog dela Betanije, sa sve kateterom i uloškom koji pridržavaš spojenim nogama i rukom! Jer, oni koji ne znaju, nema još uvek nošenja gaća. Šta, mora da se šale!? Pa to je viša matematika za mene! Ali, kad kreneš, nekako to i fercera, nije žena ni svesna šta sve može da uradi kad mora. Vučeš se korak po korak, a boli rana sa svakim pokretom. Stižeš, smeštaš se u novi krevet koji je polomljen, ubija po leđima, ali pristaješ na sve samo da se ispružiš.
Novo odeljenje donosi novi režim vizita, ustajanja, lekića…beba stiže na maženje.. Nikad u životu nisam pričala o sranju kao tamo. Glavno pitanje sestre: Stolica? Kada? Koliko? Prvo sam bila zatečena pitanjem, nisam kontala da treba da zagledam u WC šolju, analiziram?! Sve se snebivaš Pa onako znate… i pričaš o go…kao da je to najnormalnija tema. Šta, tvoje na tufnice, a moje na prugice zamisli. A gasovi?! Pa to se puši samo tako po Betaniji, gore nego u nekoj kasarni! Samo, ima tu jedan problem. Brzo se navikneš na opuštenciju pa je teško po povratku u civilizaciju prešaltati se na ono „normalno“ i usvojiti ponovo pojam blama.
Hrana užasna kao što se i priča, ali pripremiš se na to.
Moji su mi slali plazme u nenormalnim količinama, Bambijevi rafovi opustošeni, a vode nisu mogli da nanesu kamila mi nije bila ravna!
Stižu i druge muke. Nadolazi mleko, treba barabicu nahraniti. Savladaš ti nekako to dojenje, ali onda pucaju bradavice, mažeš ih u pauzama, pa ih sušiš da budu spremne za sledeći podoj….žlezde se upale…muzeš se u nedogled! Gledaš na koju stranu da se okreneš, ka hodniku gde je frekventno i stalno neko prolazi ili ka prozoru. I tako, izabereš manje zlo. Sva razdrljana sediš, sise na izvol’te sa sve muzilicom, gledaš u zgradu preko puta. Taj koji tu živi svega se nagledao, samo da nije neko meni poznat.
Dani prolaze mereći ih od podoja do podoja, trudeći se da budeš što bolja u organizovanju pišanja, sranja, muženja i odmaranja kako bi sa osmehom dočekala barabicu u novom krugu. Ima TV u sobama, ali verovali ili ne daljinski je unikatan, jedan za ceo sprat. Pa ti sad razmisli koliko ti se gleda TV i kako mudro da izabereš program.
Na noge si u potpunosti stala, kateter odavno nemaš, ako nisi osetljiva ideš bez bolova u WC (lako zaradiš infekciju zbog kineskih katetera). U većoj meri se okrećeš bebi, pokretljivija si. Bol je skroz podnošljiva i budi se u tebi ono majčinsko. Željno iščekuješ kiflice da stignu u kolicima, čuješ ih u horu kako pevaju dok ih dovoze.
I čini ti se kao da prepoznaješ svoju 🙂
Svakim danom se nadaš da će vizita reći da ideš kući. To razočarenje koje osetiš kad shvatiš da i danas nije taj dan, a svi oko tebe idu je neopisivo. Boli te unutra, ne možeš suze da suzdržiš, hormoni te pucaju i nedostaju ti najbliži da sa njima podeliš lepe momente.
A susret sa dragim ljudima neprocenljiv, zagrljaj nemerljiv, osmeh neponovljiv, sreća najveća….
Šta, čini vam se da sam pričala loše o Betaniji?! Nisam, samo šaljivo realno. Jer, iskustvo je ponovljeno za 2 godine, što znači da je sve podnošljivo. U nekoj meri…jer ipak neće biti treća sreća 🙂
Na vas je red!
Kockica za vas piše bez uvijanja u ukrasni papir i sa mašnicom.
Početak iskrene priče o pronađite u I delu “Porodilište I” – sve prećutne čari carskog reza 
Photo izvor: