Septembar stiže… i primećujem da se nešto čudno dešava ali ne mogu da provalim o čemu se radi? Mama je uznemirena…ali nije to ona negativna nervoza. Samo osetim da nešto nije u redu, ali ne znam šta.
PRVI SEPTEMBAR i poduži razgovor sa mojim roditeljima. Hm, ustvari, da se ne lažemo mama je odradila najveću stvar, a tata je samo tu propratno da pojača efekat.
Znaš, porastao si i vreme je da pomogneš mami oko polaska u vrtić. To ti je mesto gde se igra, druži….malo spava i naravno gde se najlepše stvari jedu 🙂 Idemo da upoznamo nove drugare.
Ja oduševljen, jer znate roditeljima se veruje. Uvek. Bez sumnje. Moram priznati, mama je to lukavo odradila i cela priča se odnosila na MNOŽINU. Niko nije spomenuo da će to kasnije biti rezervisano samo za mene! Moram da kažem,
Odrasli, nije lepo lagati!
Shvatićete na kraju priče o čemu pričam.
Vidim mama bira najlepše majice, šorciće.. znate one stvari koje su u drugom redu u ormanu. Shvatih, ovo je nešto jako bitno u maminom životu. Odlučim da joj popustim, hajde može…
I krenemo mi.. sreća blizu pa smo brzo stigli. Uf, koja ludnica.. puno kola.. ljudi velikih, malih, beba.. ma žurka.. Upoznajemo se sa tetama za koje mama kaže da će nam biti jako važne u životu, to su Vaspitačice.
Kontam zvuči baš ozbiljno kad Odrastao čovek to izgovori, pa ne može onda da nije tako.
Tete su OK, nasmejane, za moj ukus možda previše bučne. Čini se da je više mama opčinjena njima nego ja, no dobro.
Svi nešto škljocaju aparatima, telefonima, pomislih da nećemo možda biti na TV-u? A meni moram priznati nešto i nije bilo do veštačkog osmeha u rano jutro, razumete me?
Uuuuuu, nove igračke.. autići.. vidim mama stoji sa strane i ne istražuje kao ja. Biće joj dosadno tako svaki dan, bolje da se igra. Stigao doručak. Svi u red jedan po jedan.. vidi, vidi, ovde mogu da dohvatim slavinu. Sam perem ruke! Cool! Osećam se bitan i okrećem se da mami pokažem. Ona se široko osmehuje i opet škljoca!
Hm, što opet?
Puno stvari u vezi vas Odraslih meni nije jasno i uvek dobijem objašnjenje Kad porasteš shvatićeš!
Staviše ispred mene parče hleba, namazano sa.. pa sa neeeeečim i tutnuše mi šolju. Moram priznati bilo mi malo čudno, mi deca sedimo i jedemo, a za roditelje nema ništa. Pomislih kako to nije u redu. Ako već u množini idemo u vrtić, onda svi treba isto da dobijemo. Rekao bih da je to ono što vi veliki zovete Diskriminacija, ali pošto sam ja dete reći ću samo da to nije fer.
I sedim ja tu sa još 3 meni potpuna neznanca, kad ih moja mama odmah prozva drugarima: Vidi kako ti drugari ručkaju, hajde i ti!
Taman pomislih da ću da se vratim na autiće, teta viče Hajde sad da se igramo….i smisli neki bezvezni naziv, znate one igre kad te teraju da radiš nešto! Teta pokušava da bude zabavna a ti bi samo da preparkiraš vozila! Jer, znate plavi auto je izašao iz tunela, a vatrogasci jure da ugase požar.… ali hajde dobro Odrasli su uvek u pravu.. i znaju najbolje..
Malo te nepotrebne igre i tete viču vidimo se sutraaaa svi. Šta?! Kraj?! Jurim do autića da spasem ljude od požara.. da izađu iz tunela.. stigla i policija….
Vi Odrasli baš mnogo stvari ne završite!
Čujem iza mene glas te novo-treba-da-bude-omiljene tete i moje mame: Jaaaaooooo, pa Milanu se ovde baš dopalo. Podignem glavu, one to o meni?! Hm, ma nemam vremena da im objašnjavam moram da rešim ovu gužvu. I sredio sam. OK, možemo mama sad da idemo.
A sve i da sam krenuo da objašnjavam,
vi Odrasli često ne razumete o čemu mi deca pričamo!
Mama je sve vreme pričala kako su bile divne vaspitačice, divni drugari.. pa me malo pogubila.. da li je moguće da joj je bilo tako lepo a samo je stajala u mestu?!
Ali neću da joj kvarim vidim da je vesela..
valjda i vi odrasli imate maštu i sanjarite, pa zašto da rušim to.
I onda tako ponovismo mi još jedan dan, pa još jedan,… i taman kad sam pomislio OK mama je pregrmela novinu u svom životu, prilagodila se dobro.. novi šoooook.. a da nisam ni uspeo da shvatim kako sam obrlaćen!
Mama mi jedno jutro objašnjava: Sad ćeš biti sam unutra sa drugarima, ja moram da idem…ali dolazim po tebe naravno… A?! Jeste to meni nešto poznato kao da je spominjala par dana unazad.
Ali, vi Odrasli stalno nešto pričate, ko će sve slušati, jer shvatio sam ima tu suvišnih reči.
Plačem, ridam, bacam se dole.. vaspitačice me unose.. vidim i mama počinje da plače.. i zatvaraju se vrata..
Ja sam plakao glasno jer moram da idem, mama je bila tužna jer njoj nisu dali da ostane.. čak je par puta i zaplakala.. jako velika zbrka..
I trajalo je to.. meni se čini kao zilion godina, ali mama kaže da joj je trebalo par nedelja. Svako jutro dobijem poljubac i čvrst zagrljaj majke ispred učionice…. i to je to, postajem svestan situacije. Mama odlazi da se provodi, a ja ostajem u ovom zatvoru..
I nije mi bila jasna jedna stvar.
Kako ste opet vi Odrasli tako zakomplikovali stvari?
Neko nešto hoće (mama) – vi mu to ne date, a onda kad neko nešto neće (npr. Ja) – vi ga terate! Čudni ste vi to Odrasli.
…nekako ne znam gde sam propustio tu zamenu uloga.. mislio sam da je ovo mamin polazak u vrtić.. njeno prilagođavanje.. da li su i vas ovako zeznuli.. ili je ovo samo još jedna škola:
U ŽIVOTU JE MALO FER STVARI – NAVIKNI SE NA TO, NE KUKAJ, PRILAGODI SE I IZVUCI NAJBOLJE IZ SVEGA!
Ko zna, možda jednog dana mojim roditeljima i budem zahvalan na ovim stvarima.
Juniorska & Seniorska Kockica pišu za vas 😉
Ogoljena istina: Sve prećutne “čari” porodilišta i carskog reza
Photo izvor:
https://www.yandex.com/images/