Nisam vam ja od onih koje imaju kućne pomoćnice. U neku ruku nisam u mogućnosti, a onda sa druge strane možda i jesam, ali nisam tako naučena i vaspitana. U kući gde sam odrasla to je nepoznanica i potpuno je strano. Da se tu vrzma neka nepoznata žena, preslaže mi stvari, a ja to da gledam kao da sam nesposobna. Kako su me vaspitali, verovatno bih joj i priskočila u pomoć, jer kod nas je bila parola ako nešto možeš da uradiš, završi to sam. Znate onu čuvenu maminu: “Jesam li ti rodila obe ruke?”
Trebalo bi neko da me resetuje, ponovo isprogramira da bih mogla to da prihvatim.
Kod nas u kući je sve opušteno.
Probala sam neko vreme da sklanjam, rasklanjam, ali to je kao Sizifov posao. Ja sklonim, za jedan dan sve je opet isto, kao rukom odnesen sav trud. Haos gde god se okreneš. Zato sam okrenula novi list i odlučila da se družim sa krpom i lavorom samo kad mi dođe.
Postala sam pravi ljubitelj životinja pa puštam paukove da žive i grade kuće, iznajmila sam im galerije, samo još da vidimo kako kiriju da regulišemo.
Kod mene se radi samo prirodno retuširanje fotografija u ramovima i to posebna tehnika – prašina style.
Kupila mašinu za sušenje veša, kažu mi preporodićeš se. Nema širiš, skupljaš, štipaljke. I jesam, zaista jesam. Odlična kućna pomoćnica, ne znam kako sam živela pre bez nje. Samo sad sam se razmazila i treba veš sam da se ubaci u mašinu i složi. Ima li mašina i za to, znate li možda?
Pa mašina za veš, isto neka nesamostalna pomoćnica! Ispade da niko ništa ne može da uradi bez moje pomoći, a tražili su dobrano velike dnevnice u radnjama da ih usvojim i dovedem kući. Malo sam nasamarena, moram priznati.
Naravno šporet, ali mamicu mu, njega nikako da naučim da se sam programira i spremi nešto lepo, bez moje asistencije. Nije baš u potpunosti ispunio moja očekivanja.
Njemu ću smanjiti dnevnicu sigurno.
Onda neko vreme kolektivno svi u kući glumimo da smo sportisti, preskačemo igračke i postali smo pravi maheri u tome. Vežbamo mi tako i članove naše uže familije, jer nam je bitno da je sportski duh u svima nama, a dečurlija je zaslužna da su poligoni izuzetno raznovrsni.
Kad shvatim da ne postoji milimetar poda koji se vidi od igračaka, oluja prerasta iz IV u V kategoriju, dobija ime Nina V i deci je sve jasno. Kreće velika čistka brzinom svetlosti, sve se skuplja jer znaju pali se kućni pomoćnik, njegovo veličanstvo usisivač. Tad nestaju oni najsitniji delovi Lego kockica bez kojih Lego gubi smisao.
Sve se sija i živimo u sjaju jedan dan, eventualno dva i to su oni dani kada se zovu gosti, ugovaraju druženja, jer svesni smo da sve što je lepo kratko traje. Treba pokazati kako i sami možemo da držimo sve pod kontrolom i da nam pomoć ne treba.
I onda novi krug kreće.
U novom naletu haosa, uhvatim se kako razmišljam da zamenim ove moje pomoćnice za nove, one koje su programirane da rade na dve noge, sa dve ruke. Tad pomislim da je skoro čitavo moje okruženje pametno i da mudro savetuju kad kažu da ne trošim energiju i vreme na spremanje i da je vreme da instaliram novi program kod sebe – kućna pomoćnica.
Malo mi je sve to snobovski, malo pomodarski, ali možda je vreme da i ja postanem takva.
Dok se to ne desi, odlučila sam da se ne opterećujem previše stanjem u svojoj kući. Porašće i deca, doći će mirniji dani kada će sve biti na svom mestu.
Treba samo izabrati da li si robinja svoje kuće, društva koje osuđuje malo haosa ili ćeš uživati i kvalitetnije provesti vreme sa svojim najbližima i stvoriti trenutke koji svima ostaju u sećanju. Pa, ti razmisli i izaberi. Ja jesam i puštam onom mom omiljenom pauku da zauzme i drugi ugao sobe, a ja idem napolje da učim dete da vozi bicikl.
Vaša Kockica
Pročitajte šta naša blogerka Kockica kaže na temu roštilja sa vegetarijancima: Ćevapi u ringu sa patlidžanom – zanima vas ishod?
Photo izvor: