Znate li onu kafansku:
“Jesen u mom sokaku,
lišće pada na sve strane…”
E tako je i kod mene sad, u širokom seoskom sokaku. Jesen oko mene, sve je u nestvarnim bojama, vreme služi da se uživa u toplim danima, a ja setno šetam.
Radni dan, mirno je sve, tiho. Samo se životinje dovikuju, a meni to trenutno odgovara.
Puši se iz dimnjaka, neko je naložio ono divno čudo, zvano smederevac. Uf, kako me lepe uspomene vezuju za njega.
Baba, mala okrugla žena, sedi na hoklici i pravi krompirušu. Otvara rernu, zaviruje i viče: “Još samo malo”. A ti se već oblizuješ. Pa zasučeš rukave i jedeš sočno. Tvrdim da nijedna pita nije napravljena sa toliko ljubavi kao kad je baba savije za unuku.
Neprocenjivo.
A šta kažete na kukuruz iz smederevca? Ih! Svako zrno mi se lepi za neku uspomenu.
Pa palačinke debele, žute napravljene od domaćih jaja, iskidane po tanjiru praveći pravo životinjsko carstvo: O vidi evo ga kuca… da li je ovo slon?… Pa se vratiš kući i pokušavaš mami da objasniš da to nije ono carstvo kao babino.
Kasnije shvataš, kad prođu godine da i ne treba ništa da bude kao babino. Zato se i zove „Babino“. Ona toplota, skrovište od nestašluka, tvoj verni branilac od roditelja, starije sestre. Zagrljaj, pogled pun ljubavi. To se nikad ne zaboravlja.
Žal za tim vremenom je prisutan u ovakvim momentima, kada seoska idila vraća u prošlost. Velika seta, jer kuća je ostala prazna, nema one osobe koja je punila toplinom.
Odavno ništa više nije isto.
Nekad mi sećanja na dane provedene ovde tako prijaju i ispune me znajući da mi je neko na tako divan način i sa puno ljubavi obojio detinjstvo. Ipak, nije da nema onih dana kada mi ništa ne prija ovde. Čak šta više budu to bolni trenuci, želeći da možeš da se vratiš unazad i ponovo doživiš tu bezbrižnost.
Da se prepustiš i uživaš.
Ne mogu da propustim bar jednu, dve posete godišnje, da napunim srce i dušu. Naročito u ovako divnu jesen, kada sve odiše seoskom idilom i toplinom. Kada sokak izgleda tako nestvarno lep, a ti vidiš dve male barabice kako trčkaraju njime slušajući mamine priče o maloj Nini, babi, dečijim dogodovštinama i ognjištu. Oko srca ti je toplo i puštaš ih da ti budu prateći vokali pa zajedno pevate da se ori sokak:
“Jesen u mom sokaku…”
Kockica piše
Pročitajte kako Kockica gleda na okruženje: Formacija – ko čini vaš čopor?
Slike izvor: pixabay