Budi me dobro poznati zvuk aparata koji je značajan deo mog dana i uz dosta napora ustajem iz kreveta.
Sledi rutina – umivanje … pogledam se u ogledalo i razmišljam “Bože kad će kraj ovom danu”. Nije ni počeo, a ja mu već tražim kraj..
Odbrojavam dane do Petka, do mog ostrva ukradene slobode..
Prenem iz tog razmišljanja i privedem kraju spremanje. Izlazim uz konstantno pogledavanje na sat, u strahu da bih mogla zakasniti.
Žurnim korakom klizim niz ulicu i pokušavam da se ohrabrim pozitivnim mislima biće ovo dobar dan i tako to.. jer znam da tako treba..
Bez daha utrčavam u autobus, moj prostor za meditaciju i misli u prazno. Pogledom pratim uvek iste prizore dok se približava vreme mog stupanja u drugo mentalno stanje.
Ulazim u svoj prostor i dok palim računar otpijam gutljaj čaja čiji oštar, a ipak prijatan ukus popravlja ne baš veselo započet dan..
Slede mejlovi.. zatim ulaze i izlaze kolege sa raznim zahtevima. Pojedine rešavamo i to daje dobar osećaj da boravak tu ima nekog smisla. Naravno, ima i onih drugih zbog kojih se ostaje i posle zvaničnog radnog vremena.
Po završetku dana ipak zaključim da je dan prošao zadovoljavajuće i da svaki napor koji učinimo pravi razliku iako se isprva ne čini tako.
Krećem kući sa dobrim osećajem da ono što radim ima smisla.. da investiranjem u druge, pružanjem podrške zapravo i ja napredujem..
Za vas AKJ
Pročitajte naš blog sa osvrtom na često pitanje današnjice: Ima li dečija usamljenost cenu?
Izvor photo:
https://pixabay.com/en/girl-woman-beauty-portrait-face-1561979/