Planina kojoj se vraćamo iznova i iznova je njeno veličanstvo Divčibare. Smeštena u centralnom delu planine Maljen i udaljena nešto malo manje od 200 km od Novog Sada. Mogli bismo reći da je kilometraža razlog za naše učestale posete, ali ipak je presudno to što i dalje nije poprimila urbanost i što je zadržala svoju prirodnu lepotu onako kako to planine i treba da očuvaju.
Više o ovoj planini možete pronaći u našem članku: Divčibare pod snegom.
Ovde ćemo se posvetiti ovoj lepotici ali kroz prizmu dece.
Kao što smo naveli, ovo je jedna od onih planina koje su i dalje pomalo „divlje“, ali dovoljno „pitome“ da mogu da se prilagode potrebama dece. Priroda i zelenilo preovlađuju i gde god pođete sa decom, možete da ih pustite da uživaju i da se istrče.
Planinar sam mali i dičim sa tim
Prošle godine nismo bili tako uspešni u planinarenju. Pešačili jesmo, ali je to bilo u mnogo skromnijem obimu. Ove godine se ispoljilo ono što je svojstveno ljudima, a to je činjenica da GRUPA može da te pokrene na SVE. Bilo je njih četvoro, sličnog uzrasta i to je bilo sasvim dovoljno da se utrkuju bez onog čuvenog pitanja: Koliko još imamo?
Na nama odraslima je bilo samo osmisliti da svaka šetnjica ima neku priču i da napravimo zabavu od toga.
Pun pogodak. Osvajali smo i najviše vrhove Divčibara, a da se tome nismo ni nadali 🙂 S obzirom da smo mi, Kockice, planinari sa preko 25 godina iskustva, srce nam je bilo puno 🙂 Želja nam je da deca zavole prirodu, planinu, ali na spontan način i da tu ljubav neguju ceo život, kao što mi to činimo.
Popeli smo se na Crni vrh koji je po visini drugi vrh Maljenskih planina sa 1096 m.n.v. Stazu smo prošli i bolje nego što smo očekivali, jer iako uspon nije previše težak, stalno je uzbrdo. Penješ se na vrh i nema ravnih delova ili nizbrdice, tako da je potrebno praviti kratke pauze.
Sa Crnog vrha se pružaju upečatljivi pogledi na druge vrhove valjevskih planina. Tu smo napravili predah i uživali u pogledu koji puca i puni energijom. Srećom i naši juniori planinari su hedonisti po prirodi, pa je uživanje bilo za sve nas.
Divčibare se diči sa još vrhova, ali to smo mi seniori obišli i o tome u nekom drugom članku. Dovoljno je da znate da su staze dobro trasirane, tako da nema bojazni da ćete zalutati. Potrebno je samo da pratite markaciju – crveni krug sa belom sredinom.
Šuma & Ja
Naučili smo šta je mahovina, kako izgleda i zašto je važno znati prepoznati je kad se izgubite u šumi. Malo nas još muče strane sveta, ali smislićemo već caku i za to.
Naučili smo da čitamo planinarske oznake u šumi i da su sve staze obeležene sa nekim simbolom. Ukoliko i pomislite da ste se izgubili, samo se odlučite za jedan znak koji ćete pratiti i doći ćete do nekog odredišta.
Ono na čemu smo insistirali jeste da objasnimo juniorima važnost očuvanja naše planete i da je ona samo jedna.
Odličan uvod za to bila nam je eksurzija naših predškolaca koji su iza sebe na proplanku ostavili smeća i smeća, kao da je EXIT protutnjao. Mene je bila sramota gledajući to. Bila sam izrevoltirana postupkom vaspitača koji nisu deci objasnili zašto je važno da pokupe svaki papirić koji su bacili. A naročito roditeljima koji nisu usadili kućno vaspitanje deci i naučili ih kako se ophodi prema prirodi oko sebe i našoj planeti.
Učili smo o četinarima na koje smo nailazili, kao i o drugim listopadnim vrstama. Za nas je još uvek pojam i nepoznanica podela na četinare i listopadno drveće, ali ulazimo polako u tematiku.
Ono što im je bilo posebno čudno su prirodni izvori vode. Možda se i provukla ranije kroz priču neka sličica prirodnog izvora, ali nikad se nisu susreli sa tim.
Oduševljeni da voda izlazi, kako oni kažu, iz tamo neke zemlje. Malo smo učili o zemlji, vodi, prirodnim izvorima i slično. Pokušali smo da im najjednostavnije približimo sve to i samo su klimali glavom. Kako su oni sve te informacije posložili u svojim glavicama, videćemo vremenom, kad uslede neka nova pitanja.
“More” kopriva
Prvih dana je bilo često pitanje „Je li ovo kopriva? A ovo?“, dok posle par vrelih susreta sa Gđicom Koprivom nisu sami jaaaako dobro spoznali sa kojom vrelinom ih ona pozdravlja. Pošto je proleće tek buknulo, poljane su bile prepune kopriva i to smo zvali „more kopriva“.
Poenta je: Ono što se najbolje pamti i uči je iz ličnog iskustva 🙂
Kamenčić po kamenčić čitava nauka
Sa nama je, u seniorskoj ekipi, bila i baka Lj. koja nam nije rođena, ali kao da jeste 🙂 Ta naša baka Lj. je primećivala svaki kamenčić tokom šetnji, tako da smo imali privatne časove u prirodi. Tema: prepoznavanje vrsta kamenčića. Tako smo kao mladi istraživači, naučili da razlikujemo: olivin, kvarcit, opal.
Obavezno pročitajte članak: Jednu planetu imamo – edukujte svoju decu
Sve sa čim smo se susretali u prirodi, a što je za decu novina, trudili smo se da im približimo na način koji će njima biti zanimljiv. Izguglamo neke zanimljive činjenice i onda iskoristimo prirodu kako bi praktično sve potkrepili.
Verujte nam iznenadićete se koliko će deca ta nova saznanja dugo pamtiti jer oni kroz igru sve lakše nauče. Pružite im tu igru i ne zaboravite da uživate u prirodi i zajedničkim trenucima.
Vaše juniorske & seniorske Kockice
Izvor:
https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%94%D0%B8%D0%B2%D1%87%D0%B8%D0%B1%D0%B0%D1%80%D0%B5