Inspirisani viteškim festivalom Just Out 4 koji se održao kod Despotovca, odlučili smo da vas podsetimo na neke činjenice koje smo sigurno svi učili u školi, ali smo ih možda zaboravili. Odnose se na Srbiju, srednji vek i život u tom vremenu. Tek kad ponovo savladamo lekciju Srednji vek, vodimo vas u narednom tekstu da osetite duh viteškog vremena.
Pa da se katapultiramo zajedno 600 godina u prošlost i smestimo se u jedno tipično srednjovekovno selo.
Građevine u srednjem veku
Srednjovekovne građevine su pravljene od drveta, pruća i gline i sama svojstva materijala nisu ostavile mogućnost da se danas vidi njihov izvorni izgled. Važan deo svake kuće bilo je ognjište koje je u sredini. Obično je u kućama živela jedna porodica, a glava kuće je bio otac. Mlade devojke bi nakon udaje odlazile od kuće i živele sa muževima u novim domaćinstvima. Sin i njegova žena dobijali bi svoju kuću i praksa je bila da svaka porodica ima svoje posebno domaćinstvo.
Kuće vladara su takođe bile od drveta i tek kasnije otpočinje gradnja dvoraca. Srednjovekovna arhitektura se odnosila na tvrđave sa utvrđenjima i zidinama od kamena i čvrstog materijala.
Srednjovekovna domaćica je morala biti snažna kako bi pripremila hranu. Da bi se napravio hleb, morala je prvo da samelje žito, a zatim da ide na zajedničko vatrište da ga ispeče. Sve domaćice su odlazile zajedno i često zajednička vatrišta nisu bila blizu njihovog doma.
Srednjovekovno selo – srednjovekovni grad
Kao što je to slučaj danas, tako se i u srednjem veku razlikovao život u gradu od života na selu. Samim tim i na trpezi su se mogle naći različite stvari. Seljak je na svojim imanjima uzgajao namirnice koje je koristio i sam je pravio svoju hranu. Za razliku od njih, imućniji ljudi su posećivali pijace ili su uvozili hranu.
Znajući koliko je muke potrebno da bi dobio hranu, seljak je znao da je ceni i retko ju je bacao. Stari hleb bi poslužio za ono što bi danas nazvali popara, stari hleb pomešan sa vodom, mlekom i sirom.
Porodica se okupljala oko ognjišta gde su članovi porodice obedovali. Radovi u polju su najčešće diktirali tempo okupljanja oko trpeze u toku dana.
Trpeza u srednjem veku
Poljoprivreda se sve više razvijala i razni tipovi žitarica koja su domaćinstva uzgajala omogućavala su pravljenje glavne namirnice – hleba.
Meso kao namirnica nije bilo prisutno kao što je danas. Uglavnom se jela divljač koja se lovila. Seljaci su sir prodavali na pijacama, a jaja su korišćena u trgovinskoj razmeni jer su bila skupa.
U srednjem veku svi su bili obavezni na post od vladara, preko vlastele pa sve do običnog sveta. To se naročito isticalo kod monaha koji su se strogo pridržavali crkvenih kanona po pitanju toga šta smeju da konzumiraju. U našim istraživanja, naišli smo na podatak da je pravoslavnim monasima bio zabranjen biber, zbog uverenja da može da rasplamsa seksualne nagone, kao i da budi vatru.
Post je toliko bio prisutan u svim klasama, da su se događaji računali pre i posle posta.
Prve pekare u Srbiji pojavile su se u vreme despota Stefana Lazarevića na rudarskom kraju Novog Brda, a najviše je tražena pita. Zanimljivo je da su na primer radnici u rudnicima imali posebne povlastice, koje im je omogućio tadašnji Zakon o rudnicima. Ukoliko bi procenili da su namirnice lošeg kvaliteta, nisu morali da ih plate.
Što se tiče salate, najčešće su se konzumirale bela repa i gljive.
A slatkiši? Zanima li vas čime su se sladili u srednjem veku? Pa, inostranstvo je najčešće bilo izvor za slatkiše i izvori kažu da su Nemanjići naručivali urme, bademe, gorke pomorandže.
U srednjem veku, hrana se koristila kao lek i neki od „recepata“ su: kašalj se lečio sa belim lukom prženim sa medom, kao i sa smokvama natopljenim u vinu, dok se sirće koristilo protiv mamurluka.
Piće i pribor u srednjem veku
Pilo se najviše mleko i pivo, a spominju se medovina i vino. U planinskim delovima najviše se pila medovina, a sa primorja je donošeno vino i to najčešće za vlastelu i dvor. Vino koje je stizalo iz uvoza strogo je bilo kontrolisano.
Osvrnućemo se kratko i na pribor koji se koristio. Nož je imao poseban status i smatrao se predmetom za ličnu upotrebu. Zbog toga bi ga svaka zvanica ponela sa sobom na gozbu. Njime se rezala hrana, a jelo se prstima. U izvorima se spominju i posebne posude sa vodom, koje su korišćene za pranje ruku pre jela. Gospoda su rado pila iz pehara, sa nožicama, stubićima.., a čaše su bile raznih oblika. Hrana se pripremala u zemljanim loncima.
Zanati u srednjem veku
Priznajemo, pri poseti viteškom festivalu, našu pažnju je najviše privukla ulica starih zanata. Tu su prikazani tadašnji majstori svog zanata, razne radionice sa kožom i drvetom, kovačnica, mozaik, kaligrafija, grnčarska radionica, izložba oružja i oklopa, viteška škola jahanja.
Sa razvojem srednjovekovnih gradova razvijala se sve više i trgovina. Na brojnim imanjima nastajale su predionice vune, valjaonice, tkačnice platna i sukna.
Grnčarski zanat je bio veoma razvijen i čak su neki manastiri imali i svoje grnčare.
Odeća je bila jednostavna, najčešće od sukna, predene vune i lana. Lan i konoplja se pojavljuju u svim izvorima kao najviše zastupljene sirovine, a odeća je ukrašavana raznim bojama i vezom. Nošene su i tradicionalne šubare kao i krzna raznih životinja.
Sada, kada smo se prisetili nekih stvari, neke možda i saznali, možemo da osetimo bar donekle svakodnevicu srednjovekovnog života i čoveka na našim podnevlja. Nastavljamo našu priču, spremite se jer dolazi viteški festival Just Out 4.
Stiže nastavak..
Vaše Kockice
Pročitajte članak: Priroda kao čuvar srednjovekovnog manastira Manasija
Photo: arhiva Kockica