Viber grupa mama iz vrtića se upalila danas! Gorela je!
Opet jedna od onih situacija koje te nateraju da uzmeš komp i spojiš slova u tekst koji se sam piše. Jer, ovo nije prvi slučaj, samo je pitanje o kojoj temi iz vaspitanja dece je reč.
Nabaviti ili ne TV u vrtiću?! Opšta drama! OK, shvatam nije dobar, treba raditi sa decom i razvijati im kreativnost, raditi na njihovom znanju i socijalizaciji. Ali, budimo realni. U kom vrtiću se sprovodi sve vreme takav vid rada sa decom? Nema toga. Da se razumemo, ne pričamo ovde o privatnim vrtićima, nego o ustanovi koja ima duboko ukorenjen jedan sistem rada, koji je jaaaako teško promeniti.
Ima tu i do vaspitačica i do uprave, ali najviše do rigidnog sistema koji se ne menja.
Nije to ni toliko ko je u pravu, a ko ne. Svi imamo drugačije poglede na vaspitanje svog deteta i na to šta je dobro ili nije, nego što su ljudi toliko zacrtali da je njihov stav jedino i isključivo ispravan. E tu nastaje problem. Što se odmah ide dža-bu oštro u napad, bez da se pokuša naći neko rešenje, spusti lopta, jer hladne glave se uvek bolje razmišlja.
I tako se penilo, bilo je i reči kojih ne bi trebalo da bude, a sve zbog ironije zvane Pepa. Znam, nekima to nije samo Pepa, ima tu i dosta skrivenoga i donekle se slažem. Ali, nikako se ne slažem sa načinom da se mame tako ponašaju. Izrevoltirane su, OK i to shvatam, ali hajde da se dogovorimo bez dizanja prašine.
Pokušaš ti u moru poruka da napišeš neku sa silaznom notom, one porukice koje cvrkuću lepo, lagano. Al’ džabe, vetar je dunuo. Pa ti opet pokušaš sa novom turom poruka, ali ti oluja odnese i ova slova.
Staneš, pa razmišljaš, ko je ovde “lud”?! Zapitaš se da nisi nešto pogrešno napisala? Onda ti preko tajnog kanala stignu SMS-ovi mama koje su isto kao i ti zatečene. Skontaš: dobro je, nisi jedina.
Poruke stižu li stižu, telefon se usijao, čini mi se ne nazire se kraj.
Ali, ovaj put samo sa strane posmatraš.
Mame treba da budu svesne da je svaki izbor podređen glasanju i da većina odlučuje. Može to tebi biti pravo ili ne, ali tako je. Može se to meni dopadati ili ne, ali prihvatam. Prihvatila sam najviše zbog sebe, jer uzmimo ovako: dete mi ide 2 godine u vrtić i glasanje je tek počelo… a gde je osnovna škola…pa srednja… pa plesna škola… ima da zaokružujem da ili ne još ihajhaj puta. I sad zamislite kad bih se baš oko svake odluke nervirala? Izludela bih. Ovako prihvatiš, nekad je u skladu sa onim što ti smatraš ispravnim, a nekad se kosi sa onim što želiš. Malo opsuješ, ali sve u krugu porodice naravno, ispolemišeš sa najbližima, ne ideš okolo da targetiraš ljude na kojima bi mogao da se istreseš.
Ako smatraš da si 100% u pravu, pokušaš da obrazložiš ostalima, argumentuješ, pa ako si dobar govornik možda ti i upali. Naravno da nisam za to da se odustane od svog stava i da se povučeš. To nikako! Ali, ako vidiš da ti pričaš u prazno, da nema reakcije sa druge strane, pustiš i čuvaš energiju za nešto mnogo važnije i veće.
Uz galamu nijedan predlog nema prođu i povratna informacija je skoro uvek negativna.
I šta je krajnji bilans današnjeg TV programa i sapunice u 100 tekstualnih SMS epizoda: Pepa i dalje igra… a dokle će videćemo, jer koliko sam shvatila, a ograničavam se da često ne razumem svo to porukanje, bitka za smenu Pepe je tek počela…
Kockica piše
Pročitajte tekst naše Kockice: Resetujte vaš program i uključite reči Hvala i Molim
Izvor slika: Yandex