Imamo odličnu pričicu za vas, koja nas uči da jačamo samopouzdanje deteta i vraća nas na ono što smo svi tako olako zaboravili. A sve to samo zato jer nam je neko/nekad/negde rekao da mi to NE znamo/NE možemo/NE valjamo.
Sve možemo, itekako imamo vrednost, a ono što ne znamo, pa naučićemo.
Ovako nekako ide pričica:
Kišni dan koji ne dozvoljava izlazak napolje. Mama pita svoju devojčicu: „Hajde da crtamo dugo nismo, šta misliš o tome?“
„Neću. Nešto mi se ne crta“, odgovara devojčica.
„Da li ima neki razlog za to? Već neko vreme nisi raspoložena za crtanje. Sećaš se kakve smo sve magične stvari crtali i stvarali?“, pokušala je mama opet da dođe do odgovora. Primetila je da malena odbija da crta i da nema želju za tim, iako je pre uživala u tome. Kopkalo ju je šta je uzrok tome. Okolo, naokolo, devojčica posle nekog vremena napokon reče:
„Znaš mama, meni su deca rekla u vrtiću da ja ne znam da crtam.“
„Pa to je nemoguće“, odgovori njoj mama. „Ne postoji osoba na ovom svetu koja ne zna da crta! Možda neko jabuku nacrta bolje od konja, a neko kamion od cveta, ali svi znaju da nacrtaju onako kako misle da treba. Znaš da mi iste stvari ne vidimo svi na isti način?“, reče joj mama ne očekujući odgovor od devojčice. Samo joj je bilo bitno da ona upije njene reči.
„Hajde da se zabavljamo. Vadi papir, spremi olovke i krećemo.“
Sele su za maleni stočić u devojčicinom kutku za crtanje, mama je uzela telefon u ruke i izguglala jednostavan predmet – mašnicu i krenule su u zabavu. Mic po mic, linijica po linijica, crteži su bivali sve bolji i bolji.
A onda je mama za sebe izabrala ipak malo teži zadatak: Mini Maus. Namerno se odlučila za ono što nikad nije crtala, a i da se ne lažemo nije znala da nacrta do tada. Ali psssst, da ne čuju deca, jer ipak nema osobe koja ne zna da crta 🙂 A zašto je izabrala baš to? Pa, htela je da pokaže devojčici kako se SVE MOŽE NAUČITI UZ UPORNOST I VEŽBU.
Prihvatile su izazov i uživale crtajući svaki dan. Devojčica je povratila svoje samopouzdanje i ponosno ponovo donosila kući crteže iz vrtića. A mama je samu sebe iznenadila, jer je uvidela da ima talenat na čijem razvoju nije do sad radila. I naravno, obe su srećne svaka zbog svoje stvari.
Na jedan tako divan način ova mama je uspela svojoj devojčici da pokaže kako NE postoji nemoguće. Ukazala joj je da može u životu SVE da postigne uz trud i vežbanje i da je NEBO GRANICA za nju.
Dozvolite i vi vašim mališanima da se izraze na način koji njima odgovara, nemojte im gušiti kreativnost i nikako se nemojte truditi da ih ubacujete u kalupe društva. Jer, ipak je svako od nas tako jedinstvena i divna idividua.
Zar ne?
Od srca, Kockice
p.s. Želim da se zahvalim jednoj divnoj mami, koja sa puno razumevanja pristupa svojoj deci i koja me često prodrma i vrati na kolosek kada uskočim u voz koji ide ka pogrešnoj stanici. Ona tako lako ume da ulije samopouzdanje, da pruži lepu reč i da to bude baš PRAVA reč u PRAVOM momentu.
Hvala ti 🙂
Pročitajte surovo iskren tekst koji te tera da se zapitaš: Ima li dečija usamljenost cenu?
Photo: