Put nas vodi do specijalnog rezervata prirode Uvac i krećemo se u grupi. Prilazimo kampu, sređuju se ulaznice i lagano pružamo korak. Ima nas dvadesetak i svako je došao da vidi kanjon reke Uvac, a razlozi zašto smo ovde su različiti… neko je pobegao iz grada u prirodu, neko voli pešačenje, ali svi smo tu zajedno i krećemo.
Ulazimo u zaštićeno područje, koje je stalno pod nadzorom. Zapravo rendžeri brinu o rezervatu i “brane” rezervat od ljudi. Rendžeri doziraju koliko će ljudi ući u rezervat i kada poseta postane velika i preti da ugrozi biljni i životinjski svet, jednostavno zabrane ulaz. Ovde vladaju drugi zakoni, na ovom mestu biljni i životinjski svet je zaštićen, a čovek je samo posetilac.
Jutro kada smo krenuli bilo je hladno i maglovito, mirisalo je na kišu, ali kako dan odmiče tako sam sigurna da će ovo biti jedan divan, sunčan dan. Krećemo se utabanom stazom u koloni i upijam prizore. Lepota na sve strane i uživam. Put prati kretanje reke i pružamo korak. Postaje toplo, jer ipak je leto i sunce počinje nemilosrdno da prži.
Pravimo poneku kratku pauzu, kako bi došli do daha i nastavljamo dalje. Idemo sve do vidikovca odakle puca pogled na Uvac. Upijam slike.
Stojim na vidikovcu Molitva i gledam. Oko mene čista lepota i ništa više. Onako kako samo priroda zna da napravi, a ja sam u gostima. Gledam i oči mi se odmaraju. Pravimo pauzu, slikamo se, odmaramo. A beloglavog supa nigde ne vidim. Šteta, pomislim jer rezervat sa beloglavim supom sam htela da vidim.
Pročitajte i sledeći članak: Mesto gde spavaju lepe i magične vile Miroč
Kažu da je vreme da krenemo nazad. Grupa se skuplja, fotoaparati škljocaju i prave još koju sliku za uspomenu. Okrećemo se i pokret. Laganim koracima krećem za njima i okrenem se da još jednom upijem pogled, da ga urežem negde duboko i da se sećam. Kad ono na nebu ugledah. Supovi, prvo mladunci, par njih kruže i krstare nebom. I zatim se pojavljuje još nekoliko belogravih supova. Moćni, veliki, raširenih krila jezde nebom i hvataju vazdušne struje. Uh, pa ovo je prizor koji sam čekala! Beloglavi sup i ja u istoj ravni, sup kruži kanjonom, a ja stojim na litici i gledam ga. Prizor koji sam žarko želela tu je. Na istoj visini smo, sup kruži i pokazuje da gospodari prostorom i ja se osećam počastvovanom ovim letom.
Drugi ljudi iz grupe vade aparate i škljocaju, a ja stojim i ne mrdam. Urezujem ovaj prizor u glavu samo za sebe i neću da ga propustim, jer ovo je poklon za mene. Hvala ti beloglavi supe na ovom susretu i do ponovnog viđenja, ostani i vladaj Uvcem…
Tvoje Kockice života