Ima li dečija usamljenost cenu?

Ustaješ, briješ se, ideš na posao.

Ulaziš u dečiju sobu i ljubiš oba anđela jer sinoć si jurio sa posla kako bi ih možda ulovio još uvek budne, ali mali pilići su već sanjali. Moraš nekako da i dalje održavaš vezu sa decom i taj jutarnji poljubac ti je tako preko potreban.

Odlaziš tužan i obećavaš sebi da ćeš ih danas sigurno nazvati da im kažeš da dolaziš ranije kako bi se igrali zajedno.

Gledam tebe kako posran odlaziš, gledam sebe kako posrana sve to sa strane posmatram. I nije mi dobro!

Vožnja kolima i saobraćajna gužva ti omogućavaju da još malo imaš u mislima njihova mila lica. Pokušavaš što duže da zadržiš osećaj topline razmišljajući o njihovom zagrljaju i poljupcu.

A onda kreće ono što se zove surova realnost! Ulaziš u kancelariju i ceo tvoj privatni život je kao rukom odnešen. Telefoni, sastanci, pregovori…. to su preokupacije narednih 10 sati.

Ponekad, kad raspored malo olabavi nazoveš da proveriš da li je sve u redu. Pa nazad u džunglu.

Nikome ovo ne odgovara, jer vodimo kao dva paralelna života na koja nismo pristali i na koja se nismo obavezali. Ali sad smo primorani i unutrašnje nezadovoljstvo je veliko.

Provodiš vreme sa onima koji ti ne prijaju, a oni koji su te željni, ostaju uskraćeni za tebe.

Kad uspeš da se izvučeš bar malo ranije i uloviš decu, obostranoj sreći nema kraja. Tad im je tata sve i mama ne postoji. Shvataš koliko su te deca željna. Gledaju onako divno telećim pogledom, iskreno, upijaju te. Imam utisak boje se ako trepnu, nestaćeš im opet. I ti momenti su toliko lepi ali istovremeno i tako tužni jer se u njima ogleda ono što svima nama fali.

Vreme provedeno zajedno! Kvalitetno ispunjen zajednički dan!

To je ono što bi nas sve lansiralo, kako ono kažemo deci, do MESECA.

Onda popiz… i odlučiš da se ceo vikend isključiš! Niko ti ne treba, osim tvog najužeg i najdražeg jezgra. Navučemo kućicu od puža, uvučemo se unutra i uživamo zajedno. Priča, smeh, igra sa decom, čikanje puna dva dana. Puževa kućica se pumpa i pumpa, pući će od sreće i zadovoljstva.

Divno nedeljno veče završavamo zajedničkim uspavljivanjem, dogovorima oko tekućih obaveza. Pričamo o bitnim stvarima koje nam predstoje. To su ti razgovori koji nam tako nedostaju. U mimoilaženjima razmenimo brzinski rečenice ko je šta, kad, koga i to je to. Ništa više, ništa dublje, ništa prisnije. Zato su ovi trenuci tako potrebni tebi, meni, nama. Uživamo u njima dok traju.

Pristali smo na status, novac, komotitet koji on nudi, ali nismo očekivali da će nam tako puno oduzeti. Nismo znali da sa tim u paketu i to sa sve mašnicom ide otuđenost i dečija usamljenost.

A zapitajte se, ima li to cenu?

Vaša Kockica