Sedim dok čekam dete da završi sa logopedom i čujem svoj stomak kako zavija.. muči se, glad je velika.
Vrtim Facebook i naletim na post gde se neko hvali svojim jučerašnjim nedeljnim ručkom. Sve onako tradicionalno kako to samo nedelja ume da priredi. Od supe preko sarmice, pa sve do deserta, mmmm kolač..
Dugo nisam pojela onaj pravi nedeljni ručak… uf ala bih mogla… svi se nešto ulenjili, pa niko ne kuva…
A onda se uhvatim da premotavam film u glavi i shvatim da su mi deca danas jela u hodu. Bili gosti, ništa se nije spremalo na šporetu!
Opauči me šamar realnost samo tako i prilepi mi ono saznanje da ja ne mogu ni da primirišim mojoj mami i toj velikoj reči koju ona u potpunosti opravdava. Prava MAMA. I tu se ne radi samo o hrani. Brižna, pažljiva, ona koja sve drži pod kontrolom, sve organizuje do savršenstva i naravno kod koje uvek ima nešto toplo i primamljivo u šerpi. Njoj šporet ne služi samo za kafu, nego je stvar koja nas je uredno godinama sve okupljala.
Kad se samo setim kako sam u tinejdžerskim danima mrzela taj ručak u 12.00. Jutro posle izlaska, ti mamurna tako bi još spavala, ali ne može. Čuju se kašike, buđenje i odmah za sto. Brzo to odradiš, pa se vraćaš u horizontalu uz TV.
A sad?! Totalno druga priča.
Kad stigne poziv za nedeljni ručak, nikako ga ne odbijam. Sva srećna što ne moram da se mlatim uz šporet, brzinski pakiram decu, muža pod ruku i pravac trbuhom za kruhom. A kad nema poziva ja nazovem KAO slučajno, tobože da vidim šta rade moji dragi, kad eto ti ga: Poziv dođe sam. I?! Naravno da se odmah pristaje, opet se pakiraju deca, muž pod mišku i kod majke, tj. tašte 😉
A tamo milina! Znate ono nedeljno otpadanje, ali puuuunog stomaka. Jedeš kao da sutra ne postoji, ubacuješ dok ti ne postane muka. I kažeš: E sad je dosta, ne mogu kolač nikako! Iskuliraš nekih 10 minuta pored TV-a, kad vidi hrana se lepo posložila u stomaku i napravilo se još mesta.
Daj sad onaj kolač da vidimo je li dobar kao i prošlonedeljni. A on, pet jezika priča, šesti natuca.
Valja sve to i potrošiti, pa pravac neka šetnja i zabava sa dečurlijom.
Naravno, kod vrata me čeka paketić uredno spakovan da se ima šta ručati sutra, možda čak i prekosutra. Jer realno ko te bolje zna od majke, zna ona da se šporet kod mene možda ni sutra neće paliti. A realno, sumnja je i opravdana.
I ja po milioniti put kažem, Svaka čast Muti, bilo je odlično! I zahvaljujem se svakom danu što imam tako divnu mamu, deca još bolju babu… i dajem svečano obećanje da ću biti takva majka svojoj deci… dobro, da ću bar pokušati da budem kao ona..
… hm, dobro da ću za početak bar sa nedeljnim ručkom probati…
Kockica piše