Lajanje na zvezde nam je prva asocijacija na Karlovačku gimnaziju. Kako je to nekada izgledalo ići u školu, zapitali smo se? Najbolji način da doživimo neko davno vreme jeste da prošetamo gradom koji odiše istorijom. Zaputili smo se u Sremske Karlovce da lep nedeljni dan provedemo tamo.
Sremski Karlovci i jedno nedeljno popodne
Ušuškan u obroncima Fruške Gore stoji vekovni stari grad. Nedeljno podne dočekali smo u centru Sremskih Karlovaca i nije bio nimalo uspavan. Na glavnom trgu bilo je puno turista koji su došli da ga posete. Turistički vodiči su detaljno objašnjavali svaki delić ovog trga, a grupa je sa pažnjom pratila priču. Sa druge strane, bilo je i puno dece. Vidi se da su došli iz nekog drugog mesta, graja dece se ori glavnim trgom, prskaju se na česmi Četiri lava i bezbrižno uživaju u ekskurziji.
Odmah tu, na istom mestu, na gradskom trgu je venčanje. Lepi, doterani ljudi okupili su se oko crkve i čekaju da ceremonija venčanja počne. Na svu ovu sliku treba dodati i uporne trubače, koji sviraju trudeći se da upriliče ovaj čin venčanja.
Kockice života sede na klupi i sve posmatraju. Prava nedeljna slika Sremskih Karlovaca. Pored nas, seda jedan stariji bračni par, doterani i spremni za venčanje. Samo, gospođa ima problem sa tesnim cipelama, pa krade koji trenutak da se odmori i opusti umorne noge na gradskoj klupi. Naravno da ima mesta, vičemo mi, konsolidujemo naše redove, malo se stiskamo i svi stajemo na jednu klupu. Oni gledaju u pravcu crkve i čekaju trenutak kada treba da krenu, a Kockice sede i ne žure. Danas je tako lepa nedelja, nema potrebe da ustajemo sa klupe. Sedećemo još malo.
Klinci se vrte oko nas, jer njima je stanje mirovanja potpuno nepoznata stvar. Traže da se pokrenemo, da ustanemo sa klupe i pođemo dalje.
Pročitajte kako smo lutali Mokrinom: Mokrin u Vojvodini u kome se krije Mokrin house
OK, ustali smo i nastavljamo da lutamo Sremskim Karlovcima. Dopalo nam se dvorište patrijaršije, pa ulazimo unutra. Sve je na svom mestu, mali park sa uređenim prostorom, bogato stepenište koje vodi do ulaza. Vrtimo se tuda, jedemo keks i delimo ga sa kučetom koje nas prati po dvorištu.
Danas smo odlučili da odemo i pogledamo Karlovačku gimnaziju, zato okružujemo patrijaršiju i preko dvorišne strane opet izlazimo na trg i na česmu Četiri lava. Tu ispred nas je gimnazija i na naše iznenađenje vrata su otvorena. Izgleda da može da se uđe unutra. Ovo je prvi put da smo se zatekli u Sremskim Karlovcima i da nam se ukazala prilika da provirimo u unutrašnjost gimnazije.
Pročitajte naš članak: Priroda kao čuvar srednjovekovnog manastira Manasija
Šunjamo se hodnicima gimnazije
Služimo se juniorima i puštamo ih da idu ispred nas, a oni bezbrižno skakuću i probijaju front! Ušli smo unutra i niko nas ništa nije pitao.
Ulazimo kroz velika, bogato ukrašena dvokrilna vrata i koračamo gimnazijom. Koraci se čuju, jer je skoro pusta, čuju se juniori kako skakuću, ali su poslušni i tu su uz nas. I za nas i za juniore ovo je novo mesto. Vauu!! Kako je ovo veliko, viču oni.
Nama je u glavi film Lajanje na zvezde, scene iz filma snimane su ovde i kadrovi filma kao da su oživeli. Neko prošlo vreme tu je pred nama, možemo da zamislimo kako je to nekad izgledalo.
Doduše, gimnazija je nastala 1890. godine ovakva kakvu je danas gledamo. Idemo hodnicima, koji su obloženi tamnim drvetom. Ima puno svetlosti, zahvaljujući velikim prozorima koji osvetljavaju put hodnika. Tavanica je visoka, onakva kakva se više nigde ne pravi, jer valja danas štedeti na svemu, pa i na lepoti građevina. Ovako impozantne građevine ne zidaju se više.
Ulazimo u dvorište i tu je sve sređeno. Veliko drvo stoji na sredini dvorišta, pravi veliki hlad i ko zna koje sve tajne je to drvo čulo i koliko je generacija gimnazijalaca ispratilo.
Razgledamo okolo i možemo da zamislimo koliko je samo školskih zvona ova zgrada čula i preživela. I zanima nas istorija Karlovačke gimnazije, koju ćemo malo istražiti i podeliti sa vama u sledećem tekstu.
U poverenju
A, u poverenju, kaže nam jedna današnja gimnazijalka (koju poznajemo :-)) da je srećna u Karlovačkoj gimnaziji i da bi opet isto izabrala, da treba danas da bira. I jedna zadovoljna mama, klima nam glavom i kaže kako nije videla dete da sa toliko radosti ide u školu!
I zato se osmehujemo, jer na ovoj klupi zamišljamo kako je jedna M. ovde srećna, u gimnaziji i ovom dvorištu!
Kockice života
Izvor slika: Kockicino oko, www.yandex.com, www.flickr.com